|  KULTURË  |  HISTORI  |   POLITIKË  |  OPINIONE  |  ADRESARI  |  ARKIVI 

 

 

   
 

   Slobodna Evropa

 
 

Nezavisnost Kosova – faktor stabilnosti ili izvor nove krize

 
 

 
21.06.2005 / TN / (Slobodna Evropa, 19.06.2005 )
 
Omer Karabeg:   U današnjem Mostu razgovaraćemo o tome da li bi nezavisnost Kosova izazvala nestabilnost na Balkanu, a naši sagovornici su u Beogradu Slavenko Terzić, naučni savetnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, a u Prištini Enver Hasani, profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa na Prištinskom univerzitetu.
 
Dobar dan, gospodine Hasani.
Dobar dan, gospodine Terziću.
 
Gospodine Terziću, da li bi nezavisnost Kosova izazvala nestabilnost na Balkanu?
 
Slavenko Terzić: Ja mislim da tu nema nikakve dileme da bi eventualna nezavisnost Kosova značila potencijalni izvor dugotrajne nestabilnosti u celom balkanskom regionu. Ona bi zapravo otvorila niz pitanja. Prvo, otvorila bi niz opasnih presedana u istoriji Balkana i međunarodnih odnosa u celini. Prvo bi dovela u pitanje elementarne norme međunarodnog prava. Drugo, na neki način bi otvorila problem sistema evropskih vrednosti u celini u balkanskom regionu. I treće, što je vrlo opasan presedan za budućnost regiona i cele Evrope, to je na koji način se može i treba rešavati problem jedne nacionalne manjine u jednoj državi. Zato zaista mislim, sasvim iskreno, da bi eventualna nezavisnost Kosova bila vrlo opasna i da bi otvorila jedan proces dugotrajne stabilnosti celog regiona.
 
Omer Karabeg: Gospodine Hasani?
 
Enver Hasani: Moje mišljenje je sasvim suprotno, u smislu stabilnosti Balkana. Mislim da bi nezavisnost Kosova regiju upravo stabilizirala. Naveo bih nekoliko razloga. Prvi je da bi nepriznavanje nezavisnosti Kosova dovelo do jake frustracije kosovskih Albanaca. Ova Srbija više nije Miloševićeva Srbija i ne može da projektira snagu izvan svojih granica, dakle kad bi Kosovo bilo nezavisno, u smislu  destabiliziranja regije. Dok bi nepriznavanje nezavisnosti Kosova stvorilo jednu stvarno crnu tačku koja bi bila izvor novih sukoba i novih nestabilnosti u regiji i dovela bi u igru druge elemente koji za sad nisu prisutni. Stvorila bi od Kosova ne samo izvor nestabilnosti, nego i centar albanske nesreće i albanskog gneva prema južnoslavenskim narodima kojima smo okruženi. Što se tiče pitanja norme i presedana, mislim da to apsolutno nije tačno. To je pitanje interpretacije, u smislu da to zavisi od odnosa snaga u datom prostoru i u datom vremenskom periodu. Ne kažem da je recimo Republika Srpska suverena država, ali način na koji je stvorena, to je bilo ne samo protiv norme, nego i protiv svih međunarodnih običaja i morala i svake minimalne etike. To jest stvarana je etničkim čišćenjem i genocidom nad nesrpskim življem. Da sumiram, mislim da je pitanje nezavisnosti Kosova pitanje egzistencije i srži većinskog albanskog stanovništva koje živi na Kosovu. Tretiranje Albanaca, većinskog stanovništva na Kosovu, kao manjine je, mislim, diskurs koji je propao i koji je bio uzrok jednog neprestanog, vekovnog nasilja, i izvor, siguran sam, iracionalnog srpskog ponašanja, ne samo na Kosovu, nego i u ostalim delovima Jugoslavije. Tako da mislim da je taj pristup teško prodati, ne samo na Kosovu Albancima, nego ni međunarodnoj zajednici.
 
Omer Karabeg: Izvolite, gospodine Terziću.
 
Slavenko Terzić:  Ja sam shvatio da smo se mi ovde okupili da razgovaramo o ovom problemu kao eksperti i žao mi je što kolega iz Prištine govori tipičnim jezikom propagande. Ako je reč o frustracijama, onda su Srbi zaista jako frustrirani, i ne samo Srbi u Srbiji, nego srpski narod u celini. Ali ostavimo ovog puta po strani srpski problem u celini i vratimo se Srbiji. Dakle, narod Srbije i Srbi u Srbiji su jako frustrirani problemom Kosova i Metohije jer se na tom pitanju, moram da priznam, pokazala izrazita neprincipijelnost i nedoslednost takozvane međunarodne zajednice. Moj kolega iz Prištine je, koliko znam, pravnik i profesor međunarodnog prava, tako ste ga bar vi najavili, a njegov stav mi liči na onaj stav, koji su često citirali, Josipa Broza Tita, da se ne treba držati zakona kao pijan plota. Dakle, Kosovo i Metohija su od 1912. godine do dana današnjeg oduvek bili međunarodnopravno priznati kao deo prvo Kraljevine Srbije do 1913. godine, potom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Dakle, nikada niko nije u 20. veku sporio činjenicu da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, odnosno kasnije Kraljevine Jugoslavije ili Titove Jugoslavije. Tu činjenicu konstatuje više međunarodnih ugovora. I ako pođemo od elementarnih principa međunarodnog prava, ne možemo prenebregnuti da je recimo Londonska konferencija ambasadora 1913. godine povukla manje-više današnje granice između Albanije i Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore. Da je te granice utvrdio Bukureštski mir 1913. godine, da je te granice utvrdila Versajska mirovna konferencija 1919. godine, da su te granice utvrđene bilateralnim ugovorom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sa Albanijom u Firenci 1926. godine, da je te granice utvrdila Pariška mirovna konferencija 1946. godine, i da je, na kraju, onaj poznati akt iz Helsinkija utvrdio princip nepovredivosti međunarodno priznatih granica. Prema tome, ako je to tako, ovo su sada novi principi koji nalažu da su međunarodno priznate granice jednostavno ništavne i može se s njima poigravati kako god ko hoće. Drugi princip koji mi se čini vrlo važnim je da Kosovo i Metohija nikada u istoriji nisu imali bilo kakav oblik autonomije, ni u periodu po turskom vlašću, niti kasnije, sve do 1945. godine. Autonomiju Kosova i Metohije utvrdilo je Predsjedništvo tadašnje federalne Srbije 1945. godine, prvo kao autonomnu kosovsko-metohijsku oblast, a kasnije kao autonomnu pokrajinu. Albanska manjina u Srbiji u okviru Kosova i Metohije je, kao što manje-više ceo svet zna, imala sva prava koja možda nije imala nijedna manjina u Evropi, da ne kažem u svetu. Ne bih sada zadržavao pitanjem Akademije nauka, Univerziteta, desetina listova na albanskom jeziku, televizije, radija i tako dalje. To je jedan problem. Drugi problem je da ako bi danas svet priznao nezavisno Kosovo, onda bi priznao dva neprihvatljiva principa ili projekta. Prvi projekt je projekt Velike Albanije. Ja bih podsetio na Memorandum Foruma albanskih intelektualaca iz 1995. godine, koji je potpisao Redzep Ćosija, koji se nedvosmisleno zalaže za ujedinjenje svih albanskih oblasti na Balkanu i u tome vidi jedinu stabilnost. Ili je možda još uverljivije to učinila Albanska akademija nauka iz Tirane 20. oktobra 1998. godine, kada je donela Platformu za rešenje albanskog pitanja i nedvosmisleno rekla da rešenje albanskog pitanja zahteva ujedinjenje svih albanskih oblasti na Balkanu u jednu drzavu. Šta to drugo znači nego poništenje međunarodno priznatih granica sa Srbijom, odnosno Srbijom i Crnom Gorom, sa Republikom Makedonijom i sa Grčkom u južnom delu? To je jedno pitanje. Drugo pitanje, kolega Hasani je pomenuo problem etničkog čišćenja vezan za Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu. Ako je o tom pitanju reč, moram da priznam da sam se ja tim pitanjem bavio godinama i mogu da kažem da je to pitanje koncepta etnički čiste drzave zaista karakteristično upravo za projekat Velike Albanije. Na Kosovu i Metohiji se od 1945. do 1990. godine, znači pre svih ovih događaja, iselilo – vi to znate, bili ste u Beogradu u to vreme – prema procenama naših demografa, najmanje 250 hiljada Srba, pod pritiskom. Dakle, većina njih je etnički očišćena iz svojih sela. O tome postoji ogromna dokumentacija, i ovde i u svetu. Priznanje tog stanja bi značilo, prvo, apsolutno negiranje međunarodno priznatih granica s jedne strane, s druge strane prihvatanje projekta Velike Albanije, i s treće strane prihvatanje projekta etnički čiste Velike Albanije. Da ne govorim o onome što svi znaju, da je samo od dolaska međunarodnih snaga, dakle kad više Srba nije bilo, ili bar nije bilo srpskih snaga bezbednosti, na Kosovu i Metohiji srušeno 150 srpskih crkava i manastira, od kojih su mnogi srednjevekovni, da je proterano preko 250 hiljada Srba, dakle od dolaska međunarodnih snaga, da Srbi ne smeju da govore svojim jezikom, da ne smeju slobodno da se kreću po Kosovu i Metohiji i tako dalje. Zaista, najiskrenije, ne kao Srbin, nego kao čovek koji može biti bilo gde u svetu, pitam se šta bi značilo priznanje nezavisnosti, jedne takve ideje, jednog takvog projekta? Značilo bi izigravanje elementarnih principa međunarodnog prava i elementarnih principa evropskih vrednosti na kojima počiva evropski poredak.
 
Enver Hasani: Samo da vas podsetim na jednu stvar, pošto se latite  međunarodnog prava. Današnje Kosovo apsolutno nikada nije bilo međunarodno priznato kao sastavni deo Srbije, ni 1913. godine, ni na Versajskoj konferenciji, već je bilo priznato kao deo Jugoslavije. A Jugoslavija stvorena 1918. godine nije imala međunarodnopravni kontinuitet Kraljevine Srbije, ni Kraljevine Crne Gore. To je prvo. Drugo, to sto kazete da je Kosovo i za vreme Osmanskog carstva bilo deo Srbije također nije tačno jer je delimično bilo i deo Crne Gore.
 
Slavenko Terzić: Izvinite što vam upadam u rec. Amerikanci se još uvek pozivaju na konvencije koje je zaključila Kraljevina Srbija krajem 19. veka.
 
Enver Hasani: Imate dobru knjigu od vašeg autora Stevana Đorđevića, on je na tom doktorirao, O Međunarodnopravnom Kontinuitetu Federalne Narodne Republike Jugoslavije i Kraljevine Srbije. On se tu poziva i na mnoge svetske eksperte za međunarodno pravo tog vremena, to znaci do kraja sedamdesetih. I on i svi oni tvrde da drzavni kontinuitet tu nikad nije priznat, dakle Jugoslavije (i versajske i komunističke) sa Kraljevinom Srbijom, niti Kraljevinom Crnom Gorom. Godine 1945. se nije radilo o priznanju drzave nego se radilo o priznanju vlade i režima koji je iz kraljevine prešao u komunistički. To isto važi i za Ustav iz 1974. godine. Taj ustav je bio priznat samo na federalnom nivou. To je prvo. Drugo, da vas podsetim da je termin etničko čišćenje po prvi put u istoriji – o tome imate dela francuskih autora koji se bave etnicitetom i nacionalizmom u Evropi – upotrebio Vuk Karadžić prilikom preuzimanja Beograda. Doslovno je rekao na francuskom: „Treba ocistiti etnicki sve nesrbe i njihovu kulturu“. Taj projekat se onda nastavio Načrtanijem. Pa je onda to Moljević radio uočio rata, Cubrilović i tako dalje. Termin etnicko ciscenje se opet upotrebio u vezi srpske politike u Hrvatskoj i onda u Bosni i Hercegovini. A to je drugi naziv, ne pravni ali politički, za genocid. To su dve apsolutno nepobitne činjenice. Ono što vi smatrate da je bilo državni kontinuitet, to je bila jedna klauzula, član 19 Versajskog ugovora, kojom je određeno da se, radi pravne i druge sigurnosti, na tlu Kraljevine Jugoslavije i drugih zemalja koje su nastale posle Prvog svetskog rata (Cehoslovačke i Poljske) primenjuju stari ugovori. To se desilo i prilikom raspada bivše Jugoslavije. Ima i jedna međunarodna odluka za slučaj Artukovića. Taj slučaj se zove se Karadzole versus Artuković. Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Drzava, sedamdesetih godina, nije priznao izrucenje Artukovića: „Da izručenje bude pravno valjano, treba da budu državljani drugih drzava“, dakle ne mogu se izručivati svoji državljani. Kad je on napravio ta zlodela, bio je važeći zakon Jugoslavije, 1927. godine je bio prvi zakon o državljanstvu, jugoslavenski zakon, Kraljevine Jugoslavije. Tek su tada Albanci postali državljani te države, formalnopravno. I taj Artukovićev slučaj koji pominjem kaže: „Ne može da se izruči na osnovu člana sporazuma iz 1903. godine između Amerike i Kraljevine Srbije i Zakona o državljanstvu jer Artuković nije državljanin Srbije“. Imate to u pomenutoj knjizi od Stevana Đorđevića, u toj knjizi imate i sve sudske odluke. A što se tiče pitanja današnjeg stanja srpskog življa ovde, apsolutno se slažem da je stanje loše, u smislu i opasnosti po život i slobode kretanja i tako dalje. Mi radimo na tome da se to stanje poboljša. Međutim, to ne može da se dogodi preko noći zbog mnogobrojnih faktora. Ali činjenica je da ne možete naći nijedan nacionalni program Albanaca gđe se pominje, ijednom rečenicom, uništavanje nealbanskog življa. Nikada nijedna politika na Kosovu nije bila tako ustrojena. Što se tiče autonomnosti, samo da vas podsetim, 1878. godine Mithat Paša je reformisao Otomansko carstvo na Balkanu tako što je stvorio pet vilajeta. Kosovski vijalet je imao sedište u Skopju i bio nastanjen većinskim albanskim i muslimanskim življem. Dok je Prva, versajska, Jugoslavija te granice, ne samo albanskog stanovništva nego i hrvatskog – znate slučaj hrvatske banovine i njenu tragičnu istoriju, delila prema glavnim rekama.
 
Slavenko Terzić: Kolega Hasani, ja vas molim da poštujemo osnovne istorijske činjenice. Prvo, Kosovski vilajet je formiran prvi put 1877. godine u okviru reformi Osmanskog carstva i obuhvatao je teritoriju od reke Tare (Pljevlja, Prijepolje, Priboj i tako dalje) do ispod Skopja. On je bio jedan od mnogobrojnih vilajeta osmanskog carstva i on je isključivo bio administrativna, upravna oblast Osmanskog carstva. Većinu u tom vilajetu su činili pravoslavni Sloveni, kao što kaže doktor Karl Pojker, na karti objavljenoj u Beču 1912. godine: „Makedonien, alt Serbien und Albanien“. Ja vas molim da pogledate tu kartu. To je prva činjenica. Druga činjenica, pogledajte Platformu Albanske akademije nauka od 20. oktobra 1998. godine. To je dokument koji je nastao vrlo nedavno. U preambuli te Platforme se kaže da je ta Platforma nastala učešćem cele albanske inteligencije, ne samo Akademije nauka Albanije. Tu se lepo kaže ono što sam na početku rekao – ujedinjenje svih albanskih oblasti kao rešenje albanskog pitanja. Tu se prvi put u istoriji pojavljuje termin „istorijsko Kosovo“. Pa se kaže da su ovi sadašnji Kosovo i Metohija navodno tvorevina srpske politike, a da takozvano „istorijsko Kosovo“ obuhvata, pored današnjeg Kosova i Metohije, „istočno Kosovo“ (misli se na vranjsku kotlinu), „južno Kosovo“ (misli se na oblast Kumanova, Tetova i Skopja) i „zapadno Kosovo“ (oblast severne Crne Gore, dakle Plav, Gusinje i Rožaje). Izričito se kaže na tom mestu da središte „istorijskog Kosova“ treba da bude Skopje koje je navodno bilo, još u vreme Dardanije, sedište te provincije i time se još jednom otkriva jedna vrlo poznata činjenica u svetu, da projekat Velike Albanije počiva na jednoj neoromantičnoj ideologiji panilirizma koja, naravno, naučno ne može biti dokazana ni na koji način. Ali vratimo se sada ovim konkretnim stvarima. Ako čak potpuno zanemarimo stanje do 1999. godine, mada se ono ne može zanemariti, 1999. godine su došle međunarodne snage i od 1999. godine, u prisustvu ogromnog broja međunarodnih snaga i, naravno, albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, dešavaju se neverovatne stvari. Dovršava se proces etničkog čišćenja, ruše se crkve i manastiri, spaljuju se srpske knjige, uništavaju srpska groblja, praktično se linčuju Srbi na sve strane. I vi možete govoriti o bilo kakvim standardima za eventualnu nezavisnost Kosova i Metohije, ali smatram da je jedino rešenje tog problema sledeće, po mom ličnom mišljenju, naravno, da Evropa i svet moraju poštovati međunarodno priznate granice Srbije i Crne Gore. To je broj jedan. Broj dva, da albanska manjina u Srbiji, to jest na Kosovu i Metohiji, mora imati sva prava, po najvišim evropskim i svetskim standardima. I treće, ja takođe delim to mišljenje, kako stoji i u Rezoluciji 1244, koja takođe priznaje Kosovu i Metohiju kao deo Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, da je rešenje problema Kosova i Metohije u, kako se tamo kaže, „proširenoj autonomiji Kosova i Metohije“, dakle da je to jedino racionalno, razložno, mudro rešenje. Kolega Džaferi, kojeg ja znam još sa studija u Beogradu, pre neki dan govori o tome da je rešenje pitanja Makedonije zapravo u nekoj vrsti dualizma na prostoru Makedonije. Niko nije danas naivan da ne vidi o čemu se tu radi. Očigledno je da se ovde radi o jednom projektu Velike Albanije za koji sam duboko ubeđen da bi otvorio jedan novi, veliki požar na celom Balkanu i da bi destabilizovao ne samo Balkan, nego i celu Jugoistočnu Evropu.
 
Enver Hasani: Sto se tiče vilajeta, ne znam da li ste imali priliku, mislim da je najreferentnija knjiga: „The Ethnic Cleansing of Ottoman Muslims“. To sve, Prokuplje i taj deo koji ste naveli u početku, to je godinu dana nakon što su vilajeti osnovani, apsolutno, sto posto, etnički čišćeno.
 
Slavenko Terzić: Pogrešili ste, izvinite. Vi znate da se Osmansko carstvo širilo prema Evropi i stiglo do Beča. Budim je bio u rukama muslimana…
 
Enver Hasani: Ja ne govorim o tome. To je logika s kojom je išao Milošević, nazivajući muslimane balijama. Drugo, to što pominjete Albansku akademiju nauka i umetnosti, verovatno ste čitali neku drugu verziju, ali taj projekat je apsolutno najsramniji nacionalni projekat što je ikad iko izmislio. Svaka druga reč je o konzistenciji Albanaca s ostalim narodima kojima su okruženi. To je bio program naručen od strane Socijalističke partije Albanije da bi se stišale strasti.
 
Slavenko Terzić: Ja govorim o projektu od 12. oktobra 1998. godine, od pre pet-šest godina.
 
Enver Hasani: To i kazem. To je uradila Socijalistička partija i taj projekat izgleda kao da su ga pisali u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti. Nigde se ne spominje nezavisnost nijednog dela, osim sadašnje Albanije.
 
Slavenko Terzić: Ja prosto ne mogu da se složim s tim. Ja ću vam tačno citirati taj dokument. Da li sam ja nešto rekao što ne stoji u tom dokumentu?
 
Enver Hasani: Vi govorite da je to projekat Velike Albanije i to je smešno.
 
Slavenko Terzić: Oprostite, da li oni kažu da je rešenje albanskog pitanja u ujedinjenu svih albanskih oblasti na Balkanu? Da li to tamo stoji?
 
Enver Hasani: Apsolutno ne. To nije tacno. Vi ste čitali nešto drugo. Nijedan službeni projekat nijedne ozbiljne političke partije, s obe strane granice, to ne kaže. Partije koje se za to zalažu su jako marginalne. Takve partije nikada nisu dobile nijedno mesto u skupštini, ni tamo, ni ovamo.
 
Slavenko Terzić: Pogledajte Memorandum Foruma albanskih intelektualaca koji je objavio list „Bujku“ u jesen 1995. godine.
 
Enver Hasani: Za taj Memorandum ste u pravu, ali taj Memorandum ovde nije uzet za ozbiljno i niko tako nešto nije imao za platformu, osim jedne partije koja nije dobila nijedno mesto ni u kosovskoj, ni u albanskoj skupštini. Forum albanskih intelektualaca je druga stvar. Memorandum Srpske akademije nauka je druga stvar. To je bila službena politika Srbije, a Memorandum albanskih intelektualaca je bila igra. To nikad nije bila službena politika, već politika desetoro ljudi koji su to sačinili, ponavljam, nije bila potlika nijedne političke partije, osim onih koje nisu dobile nijedno mesto u oba parlamenta. Dok su vaš Memorandum i Načrtanije i Moljević i Ćubrilov i tako dalje, bili službena politika. Vi hoćete to hoćete da izjednačite sa politikom organizovanog genocida, službenom i centralizovanom. Vaš nacionalizam i hrvatski nacionalizam su imali za službenu politiku istrebljenje nesrpskog življa. Naročito ste vi po tome poznati u zadnjih sto godina. Taj zločin se ne može porediti sa sporadičnim zločinom koji je vršen kad im se pružila prilika, na primer 1941. godine prilikom sloma Jugoslavije, to apsolutno ne poričem, ili posle 1999. godine. Ali to je bilo u gnevu, odmazda za ono što je Milošević činio na Kosovu. To nije bila službena politika ni UCK, niti ijedne političke partije s obe strane granice. To je razlika kao dan i noć. Kako može biti isto kriva jedna politika koja je imala kao službeni cilj istrebljenje ostalih naroda i kultura s politikom koja je to radila apsolutno sporadično? Ja ne kažem da nije bilo zločina nakon 1999. godine, i da ih nema i sad, ja to ne poričem, nisam od onih koji kažu da Srbi ovde imaju sva prava i da mogu slobodno da se šetaju. Ja vrlo dobro znam šta bi snašlo Srbe kad bi hodali Prištinom ili drugim većim gradovima, ali to je pitanje odmazde i kolektivne svesti Albanaca zbog događaja koji su još sveži. Tek je prošlo šest godina od završetka rata. Dakle, to nije zvanična politika nijednog organa Kosova, nijedne političke partije.
 
Slavenko Terzić: Meni je jako žao, ja sam očekivao da će ovo biti razgovor dvojice kolega, na osnovu argumenata, bez gneva i pristranosti. Naravno, ja bih mogao da postavim pitanje kolegi Hasaniju zašto su ubijene desetine, možda stotine i hiljade Albanaca koji su bili lojalni Srbiji, 1996, 1997, 1998, 1999, i posle 1999. godine? Mislim da ovakav način razgovora, na kome insistira kolega Hasani, nas jednostavno neće dovesti ni do čega.
 
Enver Hasani: Ja cu vam odgovoriti na to pitanje. Do sad je jedna grupa iz Lapa osuđena za to…
 
Slavenko Terzić: „Srbi čine zločin organizovano, a Albanci iz gneva“, pa 1941, pa 1912, pa 1990. godine i tako dalje. Mi ako smo ljudi od struke, moramo govoriti na osnovu činjenica. Načrtanije nije zvanični dokument. To je dokument koji je delo pre svega britanske i francuske diplomatije, pre svega Dejvida …, britanskog stručnjaka za Balkan, s ciljem da se emancipacijom Srba i Bugara potisne ruski uticaj sa Balkana. O tome postoji jako mnogo literature, i u Poljskoj i u Francuskoj i tako dalje. Dakle, od 1844. godine do 1905. godine, niko nikad nije čuo za Načrtanije. Austrougarska obaveštajna služba je došla do njega, prevela ga na mađarski i nemački i sad se nalazi preveden u bečkom arhivu. I mi ne možemo govoriti tako napamet. To je opšti kliše međunarodne politike. Moramo govoriti realno. Načrtanije nije bilo nikakav zvanični program spoljne politike Srbije. To je bio dokument koji je nastao 1844. godine. Na kraju, sam Ilija Garašanin, kad je došao na vlast kasnije, 1860. godine, vodio je potpuno drugu politiku u odnosu na onu koja je bila u Načrtaniju naznačena. To je broj jedan. Broj dva, mislim da je ovde nesporno, vratimo se na problem Kosova i Metohije danas, ako zanemarimo pitanja tokom devedesetih godina, kada jedna apsolutno teroristička organizacija, kao što je Oslobodilačka vojska Kosova, napada legalne organe bezbednosti, legalne organe vlasti, koja ubija ne samo srpske policajce i vojnike, nego i Albance lojalne Srbiji, na koji način će ta stvar danas da se tretira u Francuskoj ili u Austriji ili u Italiji ili bilo gde u svetu. Dakle, ako čak zanemarimo problem Kosova i Metohije, šta je sa Makedonijom? Otkuda sada terorističke akcije, vojne akcije, nasilne akcije u Makedoniji? U čemu je tamo problem onda? Otkuda problem u Grčkoj? Zbog čega Albanci traže takozvanu …, odnosno severni deo Epira.
 
Enver Hasani: Ko trazi? To su podaci Drzavne bezbedosti.
 
Slavenko Terzić: Agencija „Rojter“ je 1982. godine u Minhenu objavila knjigu „Albanci u Jugoslaviji“, na nemačkom jeziku, gde imate stotine karata Velike Albanije koje obuhvataju i ogromne delove severne teritorije Grčke. Imate albanske karte na kojima je to vrlo jasno.
 
Enver Hasani: Ja se izvinjavam, ali to apsolutno ne odgovara realnosti. Ko je proglasio UCK terorističkom organizacijom?
 
Slavenko Terzić: Koliko se ja sećam, učinio je to američki izaslanik za Balkan Gelbard.
 
Enver Hasani: To apsolutno nije tacno.
 
Slavenko Terzić: To je poznata stvar. Pogledajte na Internet.
 
Enver Hasani: On je rekao ovako, da vas podsetim: „Ako se nastavi sa ovakvim sporadicnim akcijama, može se desiti da se UCK okvalifikuje kao teroristička organizacija“. A to misljenje je onda za 180 stepeni preokrenuto zbog politike Slobodana Miloševića. Sto se tiče Makedonije, mislim da su Makedonci sretni u tom smislu što su albanske političke partije tamo jako lojalne, sad su stvoreni jako dobri uslovi za suživot i za ostvarivanje pune nacionalne ravnopravnosti.
 
Slavenko Terzić: Vi ste zaboravili na one žestoke sukobe oko Skopja, oko Tetova i tako dalje?
 
Enver Hasani: To je bila cena koju je platila makedonska vlada nacionalističke provenijencije, kao što su platili i Srbi, da bi se došlo do Ohridskog sporazuma i do civilizovanog rešenja stvari. Što se tiče napada na zvanične organe Slobodana Miloševića, njemu se sada sudi upravo zbog delovanja tih organa, i u Beogradu, i u Hagu, i u Sarajevu, i u Hrvatskoj, a ja se nadam uskoro i u Prištini.
 
Slavenko Terzić: Mislim da na ovakav način ne možemo razgovarati. Vi ste, gospodine Karabeg, postavili temu – šta će doneti pitanje nezavisnosti Kosova u budućnosti? Ako albanska inteligencija razmišlja na ovaj način, a ja znam da razmišlja i daleko radikalnije nego kolega Hasani, onda je to jednostavno put u vrlo opasnu avanturu. Avanturu koja ko zna na šta može ispasti, može zapaliti ceo Balkan i to jednostavno nije put racionalnog razrešenja. Albanska inteligencija može jako mnogo da učini na otrežnjenju albanskog naroda od vrlo romantičnog projekta Velike Albanije. Naravno, daleko bi nas dovelo pitanje koje možemo otvoriti, a to je pitanje nasilnog etničkog čišćenja Srba tokom Drugog svetskog rata i posle rata. Vi znate da je tokom Drugog svetskog rata cela Metohija i dobar dio Kosova ulazi u sastav fašističke Velike Albanije. Za to vreme, kao što znate, nasilno je promenjena etnička struktura tog dela teritorije. Oko 80 hiljada Srba je proterano sa te teritorije, možda čak i 100 hiljada. Otprilike isto toliko, prema procenama nekih francuskih kolega, naseljeno je iz Albanije tokom rata na Kosovo i Metohiju. I šta se desilo, posle 1945. godine nova komunistička vlast, umesto da izvrši denacifikaciju albanskog društva na Kosovu i Metohiji, umesto da one koji su doseljeni za vreme okupacije vrati u Albaniju, a proterane Srbe vrati na Kosovo i Metohiju, ona je jednostavno ostavila stanje stvoreno fašističkom okupacijom. I od 1945. godine pa do 1990. godine tekao je svima dobro poznat proces svakodnevnog potiskivanja, raznih vrsta nasilja, sećate se Đorđa Martinovića, sećate se Danice Milinčić i njenog ubijenog sina u Samodreži na kućnom Pragu, desetine napada na crkve, paljenja i mnoge druge primere nasilnog etničkog čišćenja Srba sa Kosova i Metohije daleko pre Miloševića. Prema tome, mislim da moramo biti elementarno pošteni. Ako zaista želimo jedno razložno rešenje toga problema, a treba da živimo zajedno ili jedni pored drugih, onda moramo govoriti pošteno i moramo govoriti na osnovu činjenica. Vi govorite kao neko ko je zadužen za propagandu.
 
Enver Hasani: To su podaci koje smo mi milion puta čuli od Miloševića i od Državne bezbednosti. Pitanje da li je Velika Albanija ili Velika Srbija, ne gleda se po nacionalnom projektu nego po agresivnosti tog projekta, da li je usmeren na istrebljenje i uništavanje drugih kultura i nacija i na mestima gde ta nacija koja to hoće da uradi ne čini većinu. Imate knjigu „Istorija nacionalnih projekata“. Vi hoćete da prikažete da su Albanci bili genocidni. Srbija do 1945. godine, izuzev u vreme Obrenovića, bila je najantisemitskija država na Balkanu. Imate knjigu od Filipa Koena „Serbia’s Secret War: Propaganda and the Deceit of History“, u kojoj iznosi podatke iz Biblioteke američkog Kongresa o istrebljenju Jevreja 1941. godine. Intelektualci, crkva, generali…
 
Slavenko Terzić: Oprostite, šta je bilo u Prištini, Prizrenu i Kosovskoj Mitrovici 1944. godine? Koliko je kosovski puk poslao Jevreja iz Prištine, Prizrena i Kosovske Mitrovice 1944. godine u logore?
 
Enver Hasani: To je bio nesrecan slucaj za Albance. To je ucinila Š „Skenderbeg“ divizija, to je tacno. To je bio nesrecan slucaj, kako je rekao Noel Malkolm u svojoj knjizi o Kosovu. Ali nijedan ozbiljan autor ne kaze da je albanska drzava bila antisemitski nastrojena. Albanci 1944. godine, kao najneobrazovaniji narod nisu mogli biti fasisti. To sto su Albanci bili na strani sila Osovine je bilo zbog represivne politike Kraljevine Jugoslavije prema njima, a ne da su imali neku ideologiju. Albanci su bili previše neobrazovani. Na celom Kosovu ste imali možda pet ljudi sa fakultetom. Previše su bili neobrazovani da bi znali šta je nacizam i šta je ideologija. Dok je antisemitizam prisutan u Srbiji do 1945. godine, osim perioda Obrenovića, koji je bio orijentisan prema Zapadu, poštovao zapadne vrednosti i za kojeg znamo kako je završio. Nedićeva Srbija je skoro sve Jevreje poslala u logore ili uništila u samoj Srbiji.
 
Omer Karabeg: Mozemo li da se vratimo ovoj osnovnoj temi, a to je da li bi nezavisnost Kosova izazvala nestabilnost na Balkanu? Gospodin Terzić kaže da bi izazvala, da bi to bio izvor daljnje nestabilnosti, a gospodin Hasani tvrdi da bi to, naprotiv, stabilizovalo Balkan.
 
Enver Hasani: Postavio bih jedno pitanje gospodinu Terziću. Šta bi Srbi uradili kad bi Kosovo postalo nezavisno?
 
Slavenko Terzić: Ja vam mogu odgovoriti lično u svoje ime, ne znam šta bi Srbi uradili. Ja nisam čovek koji danas vodi politiku u Srbiji, nisam član nijedne partije. Mogu vam reći samo svoje lično mišljenje. Ja smatram da bi to bilo jedno nečuveno nasilje, da bi to bilo kršenje elementarnih normi međunarodnog prava, da bi to bilo otimanje jednog dela teritorije Srbije i da bi to bio vrlo opasan presedan za celu Evropu, a naročito za region Balkana. Kao što znate postoje veće manjine nego sto su albanske u Erdelju u Rumuniji, postoji velika turska manjina u Bugarskoj, postoji nešto manja turska manjina u Grčkoj, nema nijedne zemlje u kojoj ne postoji manja ili veća manjina. Šta bi značilo ako bi svaka manjina danas u Evropi želela nasilnim putem da se izdvoji iz zemlje i još pri tome uz pomoć NATO intervencije?
 
Enver Hasani: Sta je manjina po vama? Jesu li Albanci bili manjina u bivšoj Jugoslaviji?
 
Slavenko Terzić:  Jesu.
 
Enver Hasani: Gde to pise?
 
Slavenko Terzić:  Uzmite bilo koji ustav.
 
Enver Hasani: Koji ustav?
 
Slavenko Terzić: Vi ste pravnik, uzmite Ustav iz 1946. godine, Ustav iz 1953. godine, Ustav iz 1963. godine, Ustav iz 1974. godine, bilo koji.
 
Enver Hasani: Gde je pisalo da smo mi manjina? Ima li neka međunarodno priznata definicija za manjinu?
 
Slavenko Terzić: Molim vas, albanski narod ima svoju matičnu državu, a to je Albanija. Poslije 1912. godine, odnosno 1913. godine, 70-80 hiljada Srba je ostalo da živi u Albaniji, u skadarskom kraju. Danas albanska država kaže da ih ima 30-40 hiljada. Dakle, kao što su Albanci ostali da žive u Kraljevini Srbiji, tako je više desetina hiljada Srba ostalo da živi u Albaniji.
 
Enver Hasani: To su Crnogorci, nisu Srbi.
 
Slavenko Terzić: Crnogorci su takođe Srbi, makar bili u 19. veku.
 
Enver Hasani: Je li to u 19. veku bila ista nacija, Srbi i Crnogorci?
 
Slavenko Terzić: Apsolutno. Uzmite bilo koju istoriju bilo gde u svetu, ako pre 1945. godine za Crnogorce neko bude rekao nešto drugo osim srpski narod…
 
Enver Hasani: Jeste li citali „Podgoricka Skupstina“ od Sukovića ?
 
Slavenko Terzić: Da sad ne ulazimo u to pitanje, već da se vratimo temi. Albanci imaju svoju matičnu državu, a to je Albanija. Delovi albanskog naroda su ostali da žive u susjednim državama kao manjina, u Grčkoj, u Srbiji, odnosno Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Oni treba da imaju apsolutno sva prava po najvišim evropskim i svetskim standardima.
 
Enver Hasani: To je Milošević imao naviku da kaže, sećate li se?
 
Slavenko Terzić: Nemojmo sada o tome da razgovaramo, već o pitanju koje je gospodin Karabeg ovde postavio. Ja apsolutno smatram da bi, dakle, otimanje Kosova i Metohije iz sastava Republike Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore, bilo jedan vrlo opasan presedan za celu međunarodnu zajednicu, da nijedan srpski državnik tu stvar, pretpostavljam, ne bi nikada mogao da potpiše jer bi to bilo zaista brutalno otimanje silom jednog dela suverene teritorije Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore, i da bi Kosovo i Metohija, kao što su već sad, postali na izvestan način crna rupa Evrope, time što se elementarno ne poštuju ljudska prava. Problem Srba, problem Muslimana, problem Goranaca, problem Turaka, to su takođe problemi o kojima možemo da govorimo. I možda još opasniji problem da su danas Kosovo i Metohija, o tome govore svi eksperti koji se bave tim problemom narkotika, postali baza trgovine narkoticima i belim robljem praktično za celu Evropu. To je nešto s čim Evropa ne bi smela da se pomiri. I davanje nezavisnosti jednoj srpskoj pokrajini bi apsolutno značilo nagrađivanje nečega što se kosi sa elementarnim sistemima evropskih vrednosti.
 
Enver Hasani: Samo da vas podsetim da službene  statistike Ujedinjenih nacija po pitanju droge pokazuju veći stupanj u Srbiji nego na Kosovu. Drugo, pitanje nezavisnosti, njegova korelacija sa stabilnošću i sigurnošću u regiji jeste pitanje odnosa snaga.
 
Slavenko Terzić: Ali znate da se odnos snaga menja tokom vremena. Da li vi kao pravnik kažete da je odnos snaga jedino rešenje u svetu, ili postoje neki principi na osnovu kojih se ti odnosi u civilnim državama uređuju?
 
Enver Hasani: Ja sam uveren da je pitanje priznavanja jednog entiteta kao države pitanje merenja odnosa snaga. To je politički akt. Kad se jedan entitet hoće da prizna kao država, onda se mere sve okolnosti. Stabilnost i sigurnost u prvom redu. Ja sam uveren da je konstelacija snaga na našoj strani, na strani većinskog stanovništva, i da bi ne priznavanje nezavisnosti prouzrokovalo mnogo teže posledice po stabilnost i sigurnost u regiji nego kad bi to bilo obrnuto, jer Srbija posle Miloševića, i srpsko društvo, nije u stanju da bude faktor nestabilnosti i ne može da projektira snagu dalje od svojih granica kao što je to nekada radila. A to što je radila nije zasluga srpskog društva, nego Miloševićeve politike koja je uzela svu vojsku, sve pare bivše Jugoslavije, i to okrenula protiv nesrpskog življa. I ta kumulacija snage ne može da se ponovi za sto godina na strani Srba.
 
Slavenko Terzić: Vaš rezon, kolega Hasani, vrlo je opasan. Ako se vi uzdate u to da se vrlo komplikovana pitanja mogu rešavati samo odnosom snaga i silom, onda je to vrlo opasan rezon. Jer, kao što znate, odnos snaga se tokom istorije menja, i to nekad brže, nekad sporije. Odnosi među civilizovanim državama i narodima počivaju na nekim principima, nekim kodifikovanim normama, na međunarodnim ugovorima, na međunarodnom pravu, na poštovanju ljudskih prava. Kosovo i Metohija, odnosno, neću da kažem cela albanska manjina, već vodeće elite te manjine su pokazale da se na Kosovu i Metohiji, posle dolaska međunarodnih snaga, ne poštuje ni minimum ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, da oni žive u getu, da je to izrugivanje elementarnim normama ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, i da, ako bi odnos snaga bio takav da svet to prizna, onda bi to zaista bilo vrlo opasno.
 
Enver Hasani: Najveća greška srpskog diskursa i službene politike, isto što i vi pričate, to je što ste izjednačavali povratak kosovskih Srba s pitanjem statusa. Pokazalo se da je to tragično i bilo je tragično.
 
Slavenko Terzić: Koliko je kosovskometohijskih Albanaca ubijeno posle 1999. godine? Koliko je Muslimana-Bošnjaka proterano sa Kosova i Metohije, šta je sa Turcima u Mamuši kod Prizrena, šta je sa Gorancima?
 
Enver Hasani: Tacno je da su Srbi i Romi ugroženi, zato što su oni najviše podržavali Miloševića.
 
Slavenko Terzić: Reč je o pravu svakoga čoveka da živi na svojoj zemlji, u svojoj kući i tako dalje.
 
Enver Hasani: Ali ne i da srbuje.
 
Slavenko Terzić: Sta to znači da srbuje? Da ne sme da govori svojim jezikom? Logika koju vi kroz ovaj razgovor neprekidno pokušavate da nametnete je vrlo opasna logika. Ta logika gura u nove sukobe. To nije dobar način razmišljanja. Mi moramo kao intelektualci da imamo jedan razuman način promišljanja stvari i problema. Balkanska pitanja imaju svoju dugu istoriju, vrlo su komplikovana, moramo hladne glave o njima razmišljati. Ako vi na takav način budete insistirali na projektu Velike Albanije, na pitanju nezavisnosti Kosova i Metohije, i zanemarujete jedan ogroman egzodus proterivanja Srba, masovne zločine, rušenje njihovih crkava, manastira i sve zajedno, nasilno zaposedanje koliko stotina i hiljada hektara srpske zemlje, pa onda u kakvom svetu mi treba da živimo na Balkanu?
 
Enver Hasani: Povratak Srba je pitanje na kojem se intenzivno ovde radi, i vlada i institucije, i javno mnenje sada prihvata povratak Srba, Roma i ostalih koji su izbegli sa Kosova. Ti ljudi imaju pravo na svoja ognjišta, svoje kuće, svoje škole i tako dalje. To pravo treba da se odvoji od pitanja statusa i nezavisnosti Kosova. Ako se ovo ovako nastavi, vi ovom logikom plašite Srbe da se vrate na Kosovo.
 
Slavenko Terzić: Nemojte, molim vas, zašto bih ih ja plašio? To govore činjenice, to govori ceo svet. Gospodin Marek Novicki je stotinjak puta do sada konstatovao da Srbi apsolutno nemaju nikakvih uslova za povratak pri sadašnjem stanju stvari tamo. Ceo svet o tome govori. Svi dobronamerni ljudi to znaju.
 
Enver Hasani: Slazem se, ali ima i progresa, ima i povratka.
 
Slavenko Terzić: Koliko se Srba vratilo posle 1999. godine?
 
Enver Hasani: Tacne cifre ne znam, ali vratili su se i u Klinu i u okolinu Peći i u Gnjilane, s tim da žive u enklavama zbog bezbednosnog stanja, to se slažem.
 
Slavenko Terzić: Tragična je činjenica da svakog dana, ako se i vrati poneki čovek, čitamo i gledamo kako mu je kuća, koju je tek počeo da obnavlja, spaljena, kako je ubijen na svom kućnom pragu, kako mu je dete ubijeno… To su žalosne činjenice. Mi ne treba da reagujemo na te činjenice ni kao Srbi, ni kao Albanci, nego kao ljudi. Bez obzira šta bilo i kako bilo, na takav način ne možemo graditi suživot.
 
Enver Hasani: Vlada je dala pare za obnovu crkvi. To nisu samo srpske crkve, već je to kosovska baština i pripada svima koji na Kosovu žive. I to treba da se obnavlja. To je bio nesrećan slučaj.
 
Slavenko Terzić: Ti manastiri pripadaju pravoslavnim Srbima, to je nesporno. Džamije pripadaju muslimanskim Albancima i Turcima i Muslimanima-Bošnjacima.
 
Enver Hasani: Ne, to pripada Kosovu. Sve. Religija nije naš identitet.
 
Slavenko Terzić: Vi hoćete da stvarate jedan veštački kosovski kulturni entitet. To su potpune besmislice.
 
Enver Hasani: Nisu besmislice, to je trend. To se već stvorilo. Svi identiteti su tako stvoreni, dekadama i vekovima. Tako se i ovde stvara jedan kosovski identitet. I problem je integracije Srba, da i oni prihvate da budu Kosovari kao i svi ostali.
 
Slavenko Terzić: Pitanje Kosova i Metohije je pitanje o kome treba da odluči Srbija jer je Kosovo i Metohija deo Srbije i samo cela Srbija može da odlučuje o tome.
 
Enver Hasani: Srbija je prokockala tu šansu da odlučuje o Kosovu. Sto godina vi niste mogli, osim deset mešovitih brakova…
 
Slavenko Terzić: Ne želim da razgovaram na takav način, želim da govorim jezikom činjenica.
 
Enver Hasani: Vi se predstavljate kao superiorniji u jednom delu takozvane vaše teritorije. A ono što su na toj teritoriji Albanci postigli sedamdesetih godina nije zasluga Srba, već Titova. Sve te institucije, tu autonomiju, sve to je stvorio Tito. To nije bila zasluga srpske politike.
 
Slavenko Terzić: Molim vas, koliko je Republika Srbija izdvojila novca, samo Srbija, mimo saveznog fonda, koliko je investirala u kosovske elektrane, u rudnike, u preduzeća i tako dalje? Znate li te podatke? Koliko je Srbija iz svog budžeta izdvojila za razvitak Kosova i Metohije?
 
Enver Hasani: A koliko je Srbija uzela odavde? Elektrane i sve to je izgrađeno od novca iz federalnog fonda.
 
Slavenko Terzić: Postoje vrlo precizni statistički podaci, ja ne bih da govorim – mi ili vi, vaša teritorija ili naša teritorija. Kosovo i Metohija su i po međunarodnom pravu i po Rezoluciji 1244 sastavni deo teritorije Republike Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, a sada Srbije i Crne Gore.
 
Enver Hasani: Srbija nije država u međunarodnom smislu reči. Gde piše da je Srbija država?
 
Slavenko Terzić: Srbija i Crna Gora kao državna zajednica.
 
Enver Hasani: Imate li vi neku ambasadu koja predstavlja samo Srbiju? Nemate. Kakav vam je pasoš?
 
Slavenko Terzić: Govorim o Srbiji i Crnoj Gori, odnosno pre toga Saveznoj Republici Jugoslaviji.
 
Enver Hasani: To nije isto.
 
Slavenko Terzić: Rezolucija 1244 kaže da su Kosovo i Metohija sastavni deo Savezne Republike Jugoslavije.
 
Enver Hasani: Do resenja statusa Kosova.
 
Slavenko Terzić: Zanemarimo to. Jedno vrlo važno i ključno međunarodno pitanje jeste pitanje elementarnih ljudskih prava. Mogu slobodno da kažem i mislim da nema razloga da dalje vodimo ovaj razgovor na takav način, da je posle 1999. godine demonstrirana na delu sva logika, ja neću da kažem nikada Albanaca, nego vodeće albanske elite, pre svega one koja je proistekla iz terorističke organizacije Oslobodilačke vojske Kosova, kakva sudbina bi čekala sve Srbe i sve nealbance u mogućem, ne daj bože, nezavisnom Kosovu.
 
Enver Hasani: To nema veze sa statusom. Vi zloupotrebljavate srpski živalj.
 
Slavenko Terzić: To je jedan jako opasan put. Ako želimo jedno dugoročno i stabilno rešenje, onda moramo tražiti razloge za principe široke autonomije Kosova i Metohije, u okvirima Republike Srbije, odnosno danas državne zajednice Srbije i Crne Gore. Naravno uz povratak svih proteranih Srba na Kosovo i Metohiju, uz obnavljanje svih crkava i manastira, uz povratak zemlje koja je nasilno oteta, uz povratak svih onih državljana Republike Albanije koji su se naselili na Kosovo i Metohiju i tako dalje.
 
Enver Hasani: Vi iz političkih razloga manipulišete žalosnom sudbinom tih jadnika koji su sada po kampovima po Srbiji i to je stvarno ružno. Ne trebate poistovećivati status Kosova sa povratkom Srba ovde.
 
Slavenko Terzić: Status Kosova je rešen.
 
Enver Hasani: Vama se čini da je rešen, ali nije. Proći će još puno godina dok se taj problem ne reši. A ja sam uveren da to neće da bude za našeg života. To će biti jako dug proces, mukotrpan proces i ja mislim da bi bilo bolje za službenu srpsku politiku i za intelektualni diskurs da se u prvi red stavlja ljudska sudbina, a ne pitanje statusa. Jer, ta logika je istrošena, taj diskurs je istrošio Milošević hiljadu puta, iskompromitovao. Igrate se lokalnim Srbima, kao što je svaka vlada od 1912. godine do 1999. godine igrala lokalnim Srbima.
 
Slavenko Terzić:       Vi razgovarate sa mnom kao da sam ja opunomoćeni predstavnik celog srpskog naroda. Ja se preko vas ne obraćam celom albanskom narodu, već razgovaram s vama kao sa kolegom. Prema tome, za mene je pitanje Kosova i Metohije rešeno time što Kosovo i Metohija imaju autonomiju u okvirima Republike Srbije. Pitanjem na koji način ta autonomija može biti proširena ili precizirana treba da se bave pravnici, političari i one koji o tome odlučuju. Albanci Kosova i Metohije, po mom mišljenju, treba da se integrišu u srpsko društvo, u Republiku Srbiju, jer mislim da ključni problem proističe iz toga što kosovskometohijski Albanci nikada nisu uložili nimalo truda da se integrišu u srpsko društvo, da komuniciraju s tim društvom, da se školuju, trguju, putuju i tako dalje. Ja znam za jedno teško istorijsko nasleđe, znam za nasleđe iz 19. veka, znam i za nasleđe pre toga, ali to istorijsko nasleđe treba da se pokušava prevazići jednim razumnim, otvorenim dijalogom. Ali ako vi smatrate da je uslov svih uslova otcepljenje Kosova i Metohije od Republike Srbije, onda je to potpuno pogrešan put, on ne vodi ničemu, on otvara nova i nova pitanja i na međunarodnom planu, a i u odnosima Srba i Albanaca. Jer, za mene je pitanje Kosova i Metohije zapravo pitanje odnosa Srba i Albanaca u celini na Balkanu. Republika Albanija je matična država albanskog naroda. Prirodno je da Srbija ili Srbija i Crna Gora imaju normalne odnose sa tom državom. Prirodno je da Albanci u Srbiji i Crnoj Gori imaju sva prava, ali je prirodno i da Srbi u Albaniji imaju ista ona prava koja imaju Albanci u Srbiji i Crnoj Gori.
 
Enver Hasani: Pogledajte svaki govor Miloševića o Kosovu i prepoznaćete svoje reči. Vi niste mogli integrisati Albance 82 godine. Recite mi jedan objekat koji je Srbija izgradila na Kosovu? Pokazali ste se, ako ne inferiornima, onda u istoj ravni sa nama.
 
Slavenko Terzić:  Ja ne zastupam tezu o inferiornim i superiornim narodima. Mogu da vam kaže da je na beogradskom univerzitetu odmah posle Prvog svetskog rata osnovana Katedra za albanski jezik…
 
Enver Hasani: Takva katedra ima i u Africi, svuda u svetu.
 
Slavenko Terzić: Posle Drugog svetskog rata Albanci u Republici Srbiji su dobili verovatno ono što nijedna manjina nema – svoj univerzitet, Akademiju nauka…
 
Enver Hasani: To nije zasluga Srbije.
 
Slavenko Terzić:  Preskočili su jedan ogroman ekonomski izostatak u razvitku koji su imali do 1912. godine…
 
Enver Hasani: Je li to zasluga Srbije? Univerzitet? Kad ste dobili šansu, vi ste ga zatvorili. A Tito ga je otvorio, niste vi.
 
Slavenko Terzić: Molim vas, o čemu vi sada govorite? Govorite kao da ste pali s Marsa, kao da niste živeli na ovom prostoru. Da li su Kosovo i Metohija bili autonomna pokrajina u Republici Srbiji? Da li je to činjenica? Od 1945. godine do danas? Da li su bili autonomna pokrajina u Republici Srbiji?
 
Enver Hasani: Taj položaj Kosova je bio jako problematičan.
 
Slavenko Terzić: Molim vas, da li je činjenica da su Kosovo i Metohija bili prvo autonomna oblast, pa autonomna pokrajina u Republici Srbiji?
 
Enver Hasani: Autonomna pokrajina čije su granice bile ustavom zagarantovane.
 
Slavenko Terzić:  Ustavnim zakonom do 1974. godine. Pre 1974. godine Kosovo i Metohija je prvo imala statut kosovskometohijske oblasti od 1945. godine, pa onda ustavni zakon, pa tek onda, od 1974. godine, ustav.
 
Enver Hasani: Ja se ne pozivam na taj ustav, već na federalni ustav iz 1974. godine, koji je merodavan jer je bio zadnji ustav bivše Jugoslavije.
 
Slavenko Terzić:  Ako vi smatrate da Kosovo i Metohija nisu bili pokrajina u sastavu Republike Srbije, onda je to zaista apsurdno, od 1974. i konstitutivni element federacije, ali kao autonomna pokrajina u okvirima Republike Srbije. To je više za jednu pravnu raspravu, ja nisam pravnik, ali makar toliko znam. Ključno je ovde pitanje da li vi sebe smatrate albanskim intelektualcem koji ne govori kao deo kolektiviteta, koji može da razgovara sa mnom ne na „mi“ i „vi“, nego ko Hasani i Terzić, znači da vodimo jedan ozbiljan razgovor, a ne na takav način – da li smo mi ili vi superiorni.
 
Enver Hasani: Kad kažem vi, ne mislim na Srbe, kolega, već na vas. Prosto vas persiram.
 
Omer Karabeg: Očigledno saglasnosti nema. Ja bih vas na kraju molio za zaključak.
 
Slavenko Terzić: Ja smatram, dakle, da su međunarodnopravno Kosovo i Metohija autonomna pokrajina u okvirima Republike Srbije, odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore. Da stepen te autonomije može biti predmet rasprave, veći ili manji, odnosno u ovom slučaju veći, kako se kaže u Rezoluciji 1244 – proširena autonomija. Ali da bi se o tome razgovaralo, mislim da Kosovo i Metohija treba da ispune još mnogo standarda i da treba da prođe još mnogo vremena da kosovskometohijsko društvo bude zrelo da sebe vidi kao deo Republike Srbije, i da Srbi i drugi nealbanci ili oni Albanci koji Srbiju ili Srbiju i Crnu Goru doživljavaju kao svoju državu, budu ravnopravan deo s onim drugima koji misle različito od njih. Prema tome, mislim da bi svako priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije u odnosu na nametanje nezavisnosti bilo vrlo opasno rešenje, da bi ono radikalizovalo celu politiku situaciju na Balkanu, da bi značilo ići u korak sa ostvarenjem projekta Velike Albanije, da bi značilo priznanje koncepta etnički čiste Velike Albanije, da bi otvorilo ili ojačalo puteve droge i trgovine belim robljem i u svakom slučaju, dakle, značilo bi ogroman korak nazad u odnosu na situaciju koja je postojala pre jednu deceniju na ovom prostoru.
 
Omer Karabeg: Vaš zaključak, gospodine Hasani?
 
Enver Hasani:     Mislim da je ovo što govori kolega san koji pripada poglavlju 20. veka i to je završeno. Mislim da su se Srbi pokazali nesposobnima da vladaju Kosovom i da integrišu ne samo albanski živalj, već su se tokom ovih godina  pokazali neposobnim da žive sa nesrpskim kulturama i nacijama, uključujući i Crnogorce. Drugo, mislim da pitanje povratka i života Srba ovde na Kosovu treba da se apsolutno odvoji od pitanja statusa. I konačno, mislim da je nezavisnost Kosova pitanje merenja odnosa snaga. To koliko će Kosovo biti stabilno ili nestabilno će meriti drugi i po tome odlučiti da li će priznati nezavisno i suvereno Kosovo. Službena politika na Kosovu ne verujem da će u dogledno vreme imati ijednog političara koji će se toga odreći. Mislim da bi svaki drugi put od Kosova načinio jedan trajan izvor nestabilnosti i nesigurnosti u regiji. Mnogo veću nesigurnost i nestabilnost nego kad bi to bilo obrnuto, to jest kad bi Kosovo bilo nezavisno.
 
Omer Karabeg: Hvala, gospodine Terziću.
 Hvala, gospodine Hasani.
 
Bio je to Most u kome su naši sagovornici bili Enver Hasani, profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa na Prištinskom univerzitetu, i Slavenko Terzić, naučni savetnik Istorijskog Instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. Posrednik u razgovoru bio je Omer Karabeg.


                              Copyright©2000-2005 Trepca.net - Të gjitha të  drejtat e rezervuara.